Најзад, поменућемо и рад по уговору о допунском раду, премда исти није чест код младих људи на почетку професионалне каријере. Ради се о запосленима који већ јесу у радном односу са пуним радним временом. Наиме, запослени који ради са пуним радним временом код послодавца може да закључи уговор о допунском раду са другим послодавцем, а највише до једне трећине пуног радног времена.

Уговором о допунском раду утврђује се право на новчану накнаду и друга права и обавезе по основу рада и закључује се у писаном облику.

Овде имамо могућност ангажовања лица које већ јесте у пуном радном односу, а код другог послодавца може да ради додатно, али највише до трећине пуног радног времена. За овај рад послодавац плаћа новчану накнаду.

Према Закону о раду, основна врста рада јесте кроз радни однос, али као што можемо да видимо допуштени су и други видови ангажовања, али са мањим обимом права у односу на радни однос. Уговор о раду значи зараду и низ права (годишњи одмор, плаћено одсуство, могуће боловање, ограничено радно време итд.), док остали уговори углавном значе рад за накнаду, а под условима који се договоре са послодавцем. Прецизније, основни вид ангажовања – радни однос, пружа у формалном смислу највећи обим права, али то не значи да остали уговори не могу бити корисни у одређеним околностима.